Nova Godina ne može da dodje…

„Ali, tata…nije bilo ni vatrometa !“ plačnim glasom…

„Vatromet…koji vatromet ?“…iznenadjeno…i zbunjeno…

„Pa za Novu Godinu!“…neprijatno iznenadjen…

„Ali sine, još nije došla Nova Godina…to je tek u ponedeljak…“…sa blagim osmehom…

„Ali, tata…sav sneg će da se istopi do tad…neće moći da dodje…“ ponovo plačnim glasom…

„Znam, sine, imaćemo Novu Godinu bez snega…“ utešno…u pokušaju…

„Kako to ?!…Kako može Nova Godina bez snega…?!…zaprepašteno…“Nikad više neće pasti sneeeeeg“…na ivici plača…

„Može, sine…Nova Godina dolazi bez obzira kakvo je vreme…“…ponovo utešnim glasom…

„A sneg…hoće li još nekad padati sneg…?!“…smirenije…

„Naravno, mislim da sam video da će za Božić biti snega…“…

„Dobro je…“…sa olakšanjem…

Znade li mi neko kasti…

da l’ se ovde stalno srati
moze meni da isplati…

Ja bi’ stvarno vol’o znati
kol’ko treba da me prati
da bih mog’o važno srati

O čem’ treba tu pisati
da nji’ mnogo me zaprati
i da kaže: „Vidi, bokte !
što taj ume važno srati…“

I dokle će to trajati
da l’ i dalje tu pisati
ili ići negde srati
‘de te niko živ ne prati
ali zato možeš, brate,
na miru se izasrati…

Oni su samo jednom deca…

A mi smo im roditelji ceo život…

Jeste li nekad udarili svoje dete ?

Mislim, onako…jednu čvrgu, zaušku, vaspitnu, preko nosa, šamarčinu, iza uva, po dupetu…?!

Priznajem…ja jesam…najčešće čvrgu…ali dobio je i po dupetu dva ili tri puta…

I…jesam li rešio „problem“ ?

Je l’ počeo da me sluša više nego do tad ?

Je l’ postao „bolje“ dete ?

Prestao je da pravi „gluposti“ ?

Nisam…naravno da nisam jer problema nije ni bilo…

I nije…nije ni mogao jer je i ovako predobar…i nisu to gluposti već nestašluci bez kojih ne bi ni bio dete…bez kojih ništa o ovom svetu i svemu što ga okružuje ne bi ni naučio…

Ne…sve što sam postigao bilo je da se „štrecne“ svaki put kad podignem ruku da ga pomazim po glavi ili kad krenem ka njemu da ga uzmem u naručje…da bude tužan i uplašen…da skoro pa prestane da se igra u kući da ne bi napravio neku „glupost“…

Ej…dete od 3 godine !!!

I rekao sam sebi: „Nećeš, majmune…nikad više!“…i prestao sam…

I…jesam li rešio „problem“ ?

Je l’ počeo da me sluša više nego do tad ?

Prestao je da pravi „gluposti“ ?

Nisam…naravno da nisam jer problema nije ni bilo…

Jeste…naravno da jeste jer sluša me više nego ikad…i čuje…

I razgovaramo…potpuno ravnopravno…i nestašluci su se proredili a i kad se dese pričamo o tome i otkrivamo zajedno zašto ne treba nešto da radi…i šta se dešava ako uradi…

I nasmejan je stalno…i igra se…

I uživamo zajedno…

On otkrivajući nove stvari i učeći a ja gledajući ga kako sve to radi…

Nema ništa lepše nego kad nakon par dana od nekog našeg razgovora dodje kod mene i počne da mi objašnjava kako i zašto nešto treba da se uradi ili zašto ne sme…

Je l’ postao „bolje“ dete ?

Nije…

Pa već sam rekao da je predobar…

Ali ja sam postao bolji  roditelj…i bolji čovek…mnogo, mnogo bolji čovek…

Shvatio sam da je svaka čvrga, svaki udarac odraz moje nervoze, stresa, frustracije…moje nemoći…

Shvatio sam da ne pravi on „gluposti“ zato što je loš…već zato što mu ja nisam objasnio i pokazao da to što je uradio nije dobro i zašto nije dobro…i da sam zbog toga ljut na sebe a ne na njega…“Pa udri sebe, majmune…!“

Shvatio sam da sa svakim udarcem ubijem deo njega…i sebe…

Pa zar mu život neće naneti dovoljno bola…?!

Zar mu trebaju ožiljci od detinjstva ?!

I još nešto…

Sad tačno znam šta im želim kad porastu – želim im da  mogu da kažu da su imali divno detinjstvo i da bi se rado vratili…

Kako ih spremiti za život ?!

Sedimo sinoć moja Jelena i njen ja u dnevnoj sobi…negde oko 9 je bilo…Uki je već u krevetu (prevarili smo ga:-) )) a ona baš završila tuširanje i doji Sašu koja se u medjuvremenu probudila…

Na TV-u neki crnci (većinom) i belci sa šlemovima i u raznobojnim uniformama jure za nekom jajastom loptom i sudaraju se iz sve snage…daklem, NFL – šta ću kad volim da gledam…

I Jeka i ja mrtvi da mrtviji ne možemo biti…ona ceo dan na nogama – te doručak, te veš, te pegla, te beba, te ručak, te Uki…katastrofa…a ja uhvatio par sati da pobegnem…u dvoritše i sredim ga posle odlaska majstora – prvo, znam šta ste pomislili ali nije…pa rek’o sam da sam i ja mrtvosan a drugo, oblačili smo kuću tj. stavljali izolaciju i radili fasadu te stoga ne pitajte kakav haos je u dvorištu bio iako ga je Anka (moja svaja) već sredjivala…

Elem, sedimo tako nas dvoje (pa, mislim…beba ne sedi dok coka…) i pričamo o tome kako smo mrtvi i kad će Saša da poraste pa da može bar neke stvari sama kao Uki…i kako ne možemo više ni fizički a ni psihički a ni finansijski (mislim oboje radimo u stranoj firmi i plate su nam OK, naročito moja…al’ ja 3 kredita od kojih 1 stambeni a ona 1 plus kreditna kartica)…znači, više smo izmoreni i smoreni od svakodnevice…

A onda ona kaže:  „Znaš Cole, šta mene drži i zašto sve mogu ?“, „Šta, Cole ?“ kažem ja…“Pa samo se setim da će ovo  da potraje još malo, mislim dok oboje malo ne porastu, a da će za 15-tak godina da se okrenu i odu i mi ostajemo sami…i šta ćemo onda ?“

I ja zanemim…preseče me nešto preko grudi k’o onomad kad mi se na zaledjenom autoputu BG-NS passat okrenuo jedno 15-tak puta i srećom zaustavio na ivici puta a ne u kanalu, samo jedno 1000 puta jače…

I ne rekoh joj ništa…pitala me, valjda: „A tebe?“ a ja sam, čini mi se, onako u polusvesno rekao: „I mene, Cole, i mene“…

I evo još razmišljam o tome…

Ali ne o strahu od toga šta će biti kad odu…nego kakvi će biti kad odu tj. kad budu trebali da odu…i kako da im sad pružim i dam sve a da ipak nauče ono što je bitno i postanu ljudi u svakom smislu te reči…

I za šta ja njih, u stvari, spremam…za ovo što je sad (ne daj Bože)…ili za nešto bolje što će biti za tih 15+ godina…ili za nešto još gore (opet, ne daj Bože)…?

I kako ih spremiti za nešto što i ne znaš šta je…?

Kako ih spremiti za život ?!

Imam…dakle, bogat sam…

Danas mi je pažnju privukla vest o broju automobila u Srbiji koji je objavio RZS a preneo B92…tačnije komentari i diskusije na tu temu u stilu: beda, bruka, koja smo mi jadna zemlja i slični…

Zašto ?

Pa zato što je opšte prihvaćeno mišljenje u Srbiji da je automobil deo svakodnevne potrošačke korpe…

A nije…i ne treba da bude…

Razmislite samo malo…

Koliko gradova u Srbiji je dovoljno veliko da NE možete da stignete u bilo koji deo grada za manje od pola sata pešačenja (da ne kažem – šetnje)…?

Ja kažem i tvrdim…samo jedan (i brojem 1) – Beograd…svi ostali uključujući Novi Sad, Niš i Kragujevac su dovoljno mali da sve može da se obavi pešaka ili gradskim prevozom ili taxi-jem…

Sad će da krenu priče: za pešačenje nemam vremena, gradski prevoz je nepouzdan a za taxi nemam novca…

Za prva dva opravdanja mogu da kažem samo jedno – PA KRENI NA VREME !!!

A treća je ona u kojoj je kvaka…u Srbijji je važno (i jeftino – kao što je lepo objasnio Saša Radulović u jednom od svojih postova na Blogu B92) posedovati jer je to dokaz da ste neko i nešto (da ne kažm da ste bogati)…

Kakva smešna logika !

Ja sam možda glup i nemam pojma…ali bih više voleo da imam platu dovoljnu da se svaki dan vozim taxi-jem na posao i nazad i da za odlazak na odmor mogu da priuštim rent-a-car+5* hotel (ili još bolje: avion + rent-a-car+5* hotel) umesto da mlatim glavu oko toga koliko će da me košta registracija, da li ću da prodjem tehnički, da li imam 1, 2, 3 ili 4 zimske/letnje gume, da li mi je prva pomoć propisna ili ne, treba li mi zeleni karton, da li je opet sezona lova na passat-e ili je neki drugi model sad isplativiji za bespovratno pozajmljvanje…

Zašto bih sad davao 10, 15, 20k eur (tj. 200-300 eur mesečno pošto je na kredit/lizing) za nešto što ću da vozim u proseku 20-30km dnevno i što ću za 5, 10 ili 15 godina da prodam za 3, 4 ili 5k eur kad mogu da npr. uzmem rent-a-car kad idem kod mojih u Šabac na vikend jednom u 2 ili 3 meseca i platim cca 100-150 eur (sa sve gorivom) i svaki put vozim relativno nov auto ili ‘ajde da kažem ovako – svaki put vozim/probam drugi auto…

Hajde razmislite pa mi kažite šta je pametnije od ova dva…

Ja sam možda glup pa mislim da je jeftinije NEposedovati auto…

Ali to sam samo ja…

Hvala.

%d bloggers like this: